Krenite da zivite

Taj par bi trebalo da ste vi ono sto je nerazdvojivo i u stvari to ste vi zauvek.Ali desava se da taj mali obican kamencic onaj sa onim da zauvek izgubite.I prosto naviknete i krenete da zivite samo sa onom jednom polovinom.U pocetku je tesko,posle se naviknete,i taj drugi deo kao da nikada nije bila ona vasa druga polovina.To ti je kao da preseces jabuku na pola,srebrnim nozem i prosto pronadjes utociste.Sa divnim smislom kajanja.Kasnije tokom zivota onaj deo koji je ostao sa tobom...da taj crni deo tkas nekom prolecnom sarenicom u jednoj neravnopravnoj borbi,borbi kroz trvljenje,ali prosto tako moras jer kako bi drugacije prevazisao sebe.I nadomestio onu polovinu,onu belu koja se zove da.

Dopustam ti

Upravo tako, sve ti dopustam.Dopustam te da me ovako nenaviknutu spustis na odar svetlosti i udahnes malo svog vazduha zivota.Hocu da dises mojim krvotokom.Nisam mrtva.Vidim one golubove koje silaze u podne,ulice koje ne znaju vise brojeve,cujem jutarnji cvrkut ptica kao melem neke vidarke.Ja cujem i vidim.Jer ti dises mojim krvotokom.Moja jutarnja molitvo,hvala ti na svemu ovome na ovoj ljubavi koju samo ocovecuju pesnici.Jer sada kradem sve one trenutke koje prkose vremenu.A vreme je nas neunistivi sudija.To vreme je zar-uspomena.Pogledaj samo,malo se zagledaj u otisak moga lica.Zar ne vidis na njemu radost.Jer smo se nasli u vremenu koje nas je zblizilo,u jednom nesavrsenom trajanju.

Kada bi

Kada bi umela onu noc od sinoc bi pretvorila u tisinu,i bilo je tiho do trenutka kada sam shvatila njen znacaj.Kada sam shvatila njen znacaj pocelo je da grmi i seva.Pogledala sam kroz prozor noc mi se smejala,u tom smehu dobila sam onu tako dugo trazenu poruku.Ledena kraljica i sivi vuk.Sve mi je bilo jasno.Zatecena sam,onoj liniji srece,onoj liniji sudbine koja mi je licila na neki krug.U tisini pisem,u ovoj noci zapisujem tvoje ime i iskrenu poruku ti saljem,onu koju mi je neko u sinocnoj slutnji poslao.

Linija novog sutra

Da li je sve ovo kazna ili dar tvoj,ta linija novoga sutra koja se radja iz neceg sasvim novog,iz pogleda, mozda trenutka,osmeha ili mozda upornosti...vise ni ne znam sama.Da li sam ja samo slavuj ovoga zivota koji mi je doneo dar,ili sluga svojih osecanja i ovoga zivota.Kako znati zasta mi sada sluzi srce,kao konak za utociste ili je zbog mnogo cega srce probodeno onom Amorov strelom.I opet krvari.I taj dar je tezak kao kamen,i njega nosim oko vrata jer moram da se branim cutanjem i tisinom.U stvari na toj liniji gde stojimo mozda ni ja ni ti ne postojimo...ali se ipak negde srecemo svako u svome svetu.U tom svetu sacuvacemo poglede,onaj sjaj u ocima i sve one misli zapisacemo da ne bi dosli u situaciju da ih zaboravimo.Samo da nas talasi promena ne odvuku na neke druge obale,jer toliko je poraza bilo potrebno da bi se predala toj liniji koja mozda donese...ili mozda je donela to neko novo sutra.

Dan

Da li zaista vreme koje prolazi otkrije sustinu ivice dana.Ili je to samo jos jedna tezina koju nosis u svojoj svakidasnjici.To vreme i to otkrice je za mene vesalo koje mi zauzda dan.Zato pozelim da sednem na oblak,da preletim sve ptice u letu,da okujem sve svoje zelje i da na plahom konju odjezdim sto dalje i sto pre.Jezivo mi je vreme koje prolazi pored mene,a prosto ne mogu da ga dotaknem,jer svakoga dana u mojim ocima pocinje da pociva noc,a jos i da nije svanulo.Da li je to mozda i odgovor na ovo sve...da li je to sustina ivice dana.

Smisao

Da li treba zaista covek da se u zivotu okrece iza sebe da bi shvati smisao svoga postojanja,i svoga zivota.Ne, treba ici napred...i samo napred ne okretati se za onim sto je ostalo iza tebe.Smisao je upravo u onome sto sada posadis i sto cekas da nikne.Smisao pronalazim u novom plodu,u nekom novom radjanju nekoga i necega.Jer u tom novom semenu,mozda me tek ceka neki novi svet,novi dodir i neka melodija novoga zvuka.Zelim da krenem onom stazom i onim puteljkom koji me celoga zivota mamio,ali ako se okrenem iza sebe za to necu imati hrabrosti kao i uvek.Zato se i ne okrecem cekam to seme da nikne,da izraste i da krenem svojim pute.Mislim da sam ga zasluzila.

Dozvoljavam

U prolazu zivim,u prolazu hodam,u prolazu razmisljam o onome sto je bilo i sto ce biti i jedino u tom prolazu vremena mogu da napisem odgovor.I sada u prolazu tebe molim pomozi mi da shvati ono sto je neshvaceno,pomozi mi da shvatim lepotu zivljenja u ovom zivotinjskom svetu da bi mogla da napisem odgovor.Sakrivam presahli bezdan jer po prvi put na neke stvari ni sama nemam odgovor.A onda dosla sam do tog odgovora...nasla sam ga u svom cistim i nevinim snu.Osetila sam smrad i ljigavost onoga svega sto mi se desavalo ovih dana,osetila sam trulez ljudskih misli...i laz koja me je okruzivala.I shvatam da vise nisam tu,da vise nicemu ovome ne pripadam.