Nakon svih ovih godina

Skazaljka proziva me po onim
zaboravljenim snovima.Opisuje
mi ono vece,i preklinje me da ne
zatvaram vrata nakon svih ovih godina.
Izvlacim paralelu,iscudjujem se
slici na zidu,ram bez okvira kao
moja prica celoga zivota.I ponovo
ona vrata govore,ne zatvaraj ih
spasi sto se spasiti moze.A na prozoru
resetke,izlaza nema samo hladna ploca
ispod gde zaborav je najtezi balasat.
Ne mogu da ga uspavam,on prosto negde
u meni drema.Proispitujem sebe,delim misli
kao kamencice,delim na polukruzne vitraze
delim.Ali nista se vise podeliti ne moze.
Ja moram da izadjem na ta vratam,moram
resetke srusiti,moram se na slobodi naci.
Tek tako slobodna da li mogu sebe uopste
spasiti.Sastavljam usta,osecam skrgut svojih
sopstvenih zuba,i pitam se gde je ta granica
zasto je zatvorena?Hocu sa druge strane.
Pretezak mi je svaki korak...ali ja poci moram.