Oaza nemira

Oaza usred pustinje je nemir moje
duse,gde sam zaboravila smeh jer
sa
njim nista nije bila laz i iluzija.
Osim njegove Smrti koja me je u
crno
zavila.I vise za mene nema lepote,
pesme i uzdisaja,ostao je
samo kamen
imena koga cak nisam ni znala.Ponovo
sam u plastu
tisine,cujem uzdah
pustinje koja me zove,nosim pregrst
reci,ali
vise nema ko da ih cuje.
I nikada mi nece biti lakse,jer hrarost
mi
je dao,strah mi je oterao i svoju
ljubav svojom smrcu zauvek
zakopao.
Sada mi ti pokaze sta mi je blizi
pocetak il kraj.Kazi mi
da li je njegova
dusa pakao ili raj.Jer sve mi je srusio,moju
slutnju
sazidao,ruke zatrpao i svoje
nokte duboko u meni zario.I zauvek
odleteo.