Sapatom razgovaram

I dalje u rukama vrtim,drzim taj kljuc
od katanca.Od tih teskih tamnicarskih
vrata koje sam zatvorila pre toliko godina.
Zatvorila u izmaglici secanja,i vise ih nikada
otvorila.A onda jednoga dana ljiljan u vrtu
radosti moga srca je procvetao,dusu mi opio,
Na majcinu dusu mirisao,a ja kljuc nisam
imala vrata su ostala ponovo zakljucana.
Oko mi ostade na sparenu travu zaborava
kroz prozor sam samo posmatrala,kako
mi zivot polako prolazi a ja nista ne mogu
uciniti.I sada posle toliko godina kome da porucim
da vrata moga srca otvori,za koju granu
da se uhvatim,koga vise da zagrlim.
Polako mi se snaga blizi kraju,sama sam u svojoj
tisini jedino sapatom razgovaram.Nek neko samo
dodje,nek svrati samo da me podseti
gde sam bila svih ovih godina.