tame.Zica ona tanka najtanja po kojoj sam plesala samo za tebe.Jer si
mi otvorio svoje srce kao prozor a ja nisam slusala nikoga i nista sta
mi govore.Pustala sam da me struja nosi,da me taj ludi ritam pokrece,dok
sam te stalno cekala sa ko zna koje strane.Pokusavala sam od mnogih
stvari da pobegnem ali mi nije uspevalo.Jer me je uvek sacekalo na nekom
uglu gde sam se najmanje nadala.A onda sam shvatila da bezim od same
sebe.I taj nocni krik u kome prepoznajem samu sebe.Ponovo me vara
rec,pronalazim se u zaboravljenom plesu naseg ludila.Svih nasih pijanih
strasti i ljubavi koja me satire.A toliko godina je proslo...Znam...ja
znam i netreba da me niko podseca da si za mene igra koja je odavno
izgubljena.Ni tada nisam plakala,svaki bol je bio mnogo jaci od te
suze.Plamenim potopom se stalno hranim.Nemam mira niti sam ga ikada
pronasla.Samo gorim...godinama neiscrpna i vecna.Jer progoni me onaj
djavo kome sam zauvek prodala dusu u tom nasem prvom i poslednjem
plesu.Plesu ljubavi.Sada bez tebe sam samo jedna obicna zamazana krpa
koja vise nevredi nista,jedna rana koja jos uvek krvari...golotinja u
obliku jednog zenskog bica.
Нема коментара:
Постави коментар