nisam imala odgovor.Mozda zbog
toga
sto smo se sreli na nekom
putu izmedju da i ne.Na tom putu
izgubila
sam kljuc one uspomene,
onaj san mesecine.
Kada sam se
pretvorila u nevidljivu
cesticu,noseci svoju crnu maramu
moju
sudbinu,tuznu uplakanu.Negde rodjenjem
zapisanu.Sudbinom obelezenu.
Pretakala
sam tugu u proslos,svoje ruke
nudila neznancima,u ocima gasila
bezbroj
kandila jer tebe nikada nisam
zaboravila.I dan danas nosim tu crnu
maramu,znam
da je za moje srce kraj
povrtaka vise nema.I nije me zao jer
samo
jednom sam tako u zivotu volela.
Нема коментара:
Постави коментар