Pravac i smer

Svakome od nas u zivotu naidje samoca,naidje tuga.Jednostavno bez ikakve
najave,bez kucanja.I onda te polako lomi,lomi...dok te ne slomi
skroz.Dok te prosto ne baci na kolena.Gledam da je uvek docekam
stoicki.Hodam polako,ne znam vise ni kuda ni kome.Ne vidim ispred sebe
nista,samo nepregledna magla koja me vodi a ja joj se pustam i idem za
nom.Sve je sivo i sumorno moji koraci su sve tezi i tezi.
Ta moja
samoca je nesto sto moras da odbolujes kao i svaku deciju bolest.Shvatam
da je to moj osecaj i da je to deo moga bica,nesto sto mi je prosto
sudbina dodelila.
Razmisljam ovako hodajuci,sta je to sreca?Nesto
cega se ja u sustini bojim.Jer brzo dodje i brzo ode.I ostavlja me opet
na onom starome mestu.Sada posle svega svoju bol docekujem rasirenih
ruku.To je moja strana sveta i ona me vodi.Znam njen pravac i smer.

25.01.2011,godina