Senka

Sakama prekrivam glavu
jer bol ne prolazi.
Svuda oko mene je
bezmerje
odsutnosti.
I ponovo bol ne prolazi.
Zmurim,potpuno sama u sebi.
borim
se,gorim i lomim.
U zelji sam i dilemi
ko se to samnom poigrava.
Noc
se polako gasi,i ponovo
svice novi dan,ali u tom
novom danu je
ponovo
crna mrena neba u trenu
mutnoga sna.
Hocu da vratim
suncu,toplinu
izgubljenog sjaja,onu toplinu
ognjiosta .Onaj covek
koji
lezi na podu je samo senka
izgubljenog zivota.Privida.
I
ponovo svice dan,jos jedna
kisna kap pada na dlan,covek koji
lezi,ustaje...mora
jer volja za zivotom
ne sme da ga napusta.Ustaje,
krece,zaboravlja
uznemirene predele
tragova.