Polako ali sigurno po prvi put se penjem stepenicama,ne smem da pogledam
ni gore ni dole.Ako pogledam dole vraticu se...ako pogledam previse
visoko prepascu se i nikada necu stici do njih.Bitno mi je da su mi
koraci cvrsti i da zelim da stignem do samog vrha.Nije bitno vreme bitno
je strpljenje.Bitna mi je ona svetlost koja me ceka na samome vrhu.Hocu
da dodirnem pogled neba koji mi poruku salje.Polako stizem do
pola,shvatam da mi treba pomoc da jos nisam sigurna,noge mi polako
klecaju i dvoumim se da se vratim.Ne,nesmem moram da nastavim put moram
dalje.Mislila sam da sam mnogo jaca,po prvi put otkrivam i svoje
slabosti.A onda odnekud pojavljuje mi se tisina koju cujem i koju
razumem.Prosto me nosi do samoga vrha,stizem.Prstima dodirujem nebo koje
mi salje poruku ovoga puta.Na tom vrhu cekao me je san koji sam uspela
da nastavim.Uspela sam ponovo da sanjam.
25.01.2011.godina
Нема коментара:
Постави коментар