Dopustam im

Koliko sam samo o njima pisala,govorila stavljala fotografija.Koliko sam
samo puta bila neizvesna u tim rukama.I u njima pronalazila sva ona
secanja mutna.Polako jos jedna paucasta godina prolazi iza mene.Nemam
vise vremena za duga pisanja,za previse mudrovanja.Pronasla sam ruke
koje su me vratile u vreme hiljadu suncanih zrakova.U tim rukama ponovo
sam nasla onu izgubljenu toplinu zivota.Dopustam im sve da plove po
meni,da me nose tamo gde niko jos nije pokusao da me ponese.Sve im je
dozvoljeno.One su uspele da moju bol dokuce,da moj svet koji se sastojao
od nedorecenog ponovo stvore.Vratili su mi volju da ponovo zena budem.
Sada je u meni stotinu vasiona,srce koje je ponovo ozivelo.Sada silazim
polako,imam svoj neki putokaz,ponovo osecam miris i boje i zvuk.Ali se
prosto bojim da o svojoj sreci pisem,pricam jer previse je oko mene
klizavo i strmo bilo.