Krenite da zivite

Taj par bi trebalo da ste vi ono sto je nerazdvojivo i u stvari to ste vi zauvek.Ali desava se da taj mali obican kamencic onaj sa onim da zauvek izgubite.I prosto naviknete i krenete da zivite samo sa onom jednom polovinom.U pocetku je tesko,posle se naviknete,i taj drugi deo kao da nikada nije bila ona vasa druga polovina.To ti je kao da preseces jabuku na pola,srebrnim nozem i prosto pronadjes utociste.Sa divnim smislom kajanja.Kasnije tokom zivota onaj deo koji je ostao sa tobom...da taj crni deo tkas nekom prolecnom sarenicom u jednoj neravnopravnoj borbi,borbi kroz trvljenje,ali prosto tako moras jer kako bi drugacije prevazisao sebe.I nadomestio onu polovinu,onu belu koja se zove da.

Dopustam ti

Upravo tako, sve ti dopustam.Dopustam te da me ovako nenaviknutu spustis na odar svetlosti i udahnes malo svog vazduha zivota.Hocu da dises mojim krvotokom.Nisam mrtva.Vidim one golubove koje silaze u podne,ulice koje ne znaju vise brojeve,cujem jutarnji cvrkut ptica kao melem neke vidarke.Ja cujem i vidim.Jer ti dises mojim krvotokom.Moja jutarnja molitvo,hvala ti na svemu ovome na ovoj ljubavi koju samo ocovecuju pesnici.Jer sada kradem sve one trenutke koje prkose vremenu.A vreme je nas neunistivi sudija.To vreme je zar-uspomena.Pogledaj samo,malo se zagledaj u otisak moga lica.Zar ne vidis na njemu radost.Jer smo se nasli u vremenu koje nas je zblizilo,u jednom nesavrsenom trajanju.

Kada bi

Kada bi umela onu noc od sinoc bi pretvorila u tisinu,i bilo je tiho do trenutka kada sam shvatila njen znacaj.Kada sam shvatila njen znacaj pocelo je da grmi i seva.Pogledala sam kroz prozor noc mi se smejala,u tom smehu dobila sam onu tako dugo trazenu poruku.Ledena kraljica i sivi vuk.Sve mi je bilo jasno.Zatecena sam,onoj liniji srece,onoj liniji sudbine koja mi je licila na neki krug.U tisini pisem,u ovoj noci zapisujem tvoje ime i iskrenu poruku ti saljem,onu koju mi je neko u sinocnoj slutnji poslao.

Linija novog sutra

Da li je sve ovo kazna ili dar tvoj,ta linija novoga sutra koja se radja iz neceg sasvim novog,iz pogleda, mozda trenutka,osmeha ili mozda upornosti...vise ni ne znam sama.Da li sam ja samo slavuj ovoga zivota koji mi je doneo dar,ili sluga svojih osecanja i ovoga zivota.Kako znati zasta mi sada sluzi srce,kao konak za utociste ili je zbog mnogo cega srce probodeno onom Amorov strelom.I opet krvari.I taj dar je tezak kao kamen,i njega nosim oko vrata jer moram da se branim cutanjem i tisinom.U stvari na toj liniji gde stojimo mozda ni ja ni ti ne postojimo...ali se ipak negde srecemo svako u svome svetu.U tom svetu sacuvacemo poglede,onaj sjaj u ocima i sve one misli zapisacemo da ne bi dosli u situaciju da ih zaboravimo.Samo da nas talasi promena ne odvuku na neke druge obale,jer toliko je poraza bilo potrebno da bi se predala toj liniji koja mozda donese...ili mozda je donela to neko novo sutra.

Dan

Da li zaista vreme koje prolazi otkrije sustinu ivice dana.Ili je to samo jos jedna tezina koju nosis u svojoj svakidasnjici.To vreme i to otkrice je za mene vesalo koje mi zauzda dan.Zato pozelim da sednem na oblak,da preletim sve ptice u letu,da okujem sve svoje zelje i da na plahom konju odjezdim sto dalje i sto pre.Jezivo mi je vreme koje prolazi pored mene,a prosto ne mogu da ga dotaknem,jer svakoga dana u mojim ocima pocinje da pociva noc,a jos i da nije svanulo.Da li je to mozda i odgovor na ovo sve...da li je to sustina ivice dana.

Smisao

Da li treba zaista covek da se u zivotu okrece iza sebe da bi shvati smisao svoga postojanja,i svoga zivota.Ne, treba ici napred...i samo napred ne okretati se za onim sto je ostalo iza tebe.Smisao je upravo u onome sto sada posadis i sto cekas da nikne.Smisao pronalazim u novom plodu,u nekom novom radjanju nekoga i necega.Jer u tom novom semenu,mozda me tek ceka neki novi svet,novi dodir i neka melodija novoga zvuka.Zelim da krenem onom stazom i onim puteljkom koji me celoga zivota mamio,ali ako se okrenem iza sebe za to necu imati hrabrosti kao i uvek.Zato se i ne okrecem cekam to seme da nikne,da izraste i da krenem svojim pute.Mislim da sam ga zasluzila.

Dozvoljavam

U prolazu zivim,u prolazu hodam,u prolazu razmisljam o onome sto je bilo i sto ce biti i jedino u tom prolazu vremena mogu da napisem odgovor.I sada u prolazu tebe molim pomozi mi da shvati ono sto je neshvaceno,pomozi mi da shvatim lepotu zivljenja u ovom zivotinjskom svetu da bi mogla da napisem odgovor.Sakrivam presahli bezdan jer po prvi put na neke stvari ni sama nemam odgovor.A onda dosla sam do tog odgovora...nasla sam ga u svom cistim i nevinim snu.Osetila sam smrad i ljigavost onoga svega sto mi se desavalo ovih dana,osetila sam trulez ljudskih misli...i laz koja me je okruzivala.I shvatam da vise nisam tu,da vise nicemu ovome ne pripadam.

Odiseja moje pesme

Nikada nisam razmisljala sta su meni moje pesme.Nikada...a onda kada se vratim na neki svoj pocetak shvatim ipak da je to moja neka mala riznica,za mene neko moje licno bogatstvo duse.Moja godisnja doba,nekada rascvetalo kao najlepse prolece,ponekada pozutelo kao jesenje lisce...nekada vrelo i strastveno kao i ovo zarko leto.A cesto se desava da je hladno i crno kao zima.Jer za mene zima nikada nije imala belinu.Odiseja mojih pesama luta,nedokucivim stazama,ima svoj dah zivota.I podrhtava u mojoj svesti.Koliko god u njima ima led tmine na kraju ona svetlost koju ja cesto nazivam beskrajnom, p

obedjuje.

Gorak ukus

Ponovo onaj gorak ukus na usnama,putujem u komadima neba koje grizem.Putujem ali sve je na istom mestu,Nista se ne pomera,zato i ne zelim da se probudim jer sam uljuljkana trenutno u neku naranzinu koru koja nocas tako zavodljivo mirise.Ja hocu da se probudim...ali sta ako i dalje budjenje ostane isto.Da li ce akusticna komora srca sve to izdrzati?Neko kucka da li da otvorim prozor svoga srca,da li da snove pustim da udju,da se nastane jednom zauvek.Mislim da necu jer ovaj svet u kome zivim prosto nije za mene.U mome svetu zasadicu bastu samo za moju dusu,i ovaj put necu cekati da u nju iko donese cvece.To cvece sadicu sama,imam snage za to. Ja znam da to mogu.

Pogled kroz san jednog budjenja.

Tanka linija prekinuta snovima.U stvari to je bila samo jedna bezuspesna borba,jedna carolija koja nikada ne prestaje,Ali snovi su za mene samo za one emotivce koji veruju u bajke.Ja sam na zalost prestala da verujem u njih,od onog dana kada kada sam shvatila da je mogucnost istine jako sebicna.Probudila sam se,prvo sto sam naucila jeste plivati,ne okretati se previse iza sebe.I sanjati ali sanjati samo otvorenih ociju.Otvaram ih uz pomoc spasenog srca...zaboravljam staze jer znam da sam osudjena i za lepo i za ruzno.

Ocekivana tisina u pogledu

Nocas mi je bilo najvaznije samo jedno pitanje,da u tom pitanju potrazim i mozda pronadjem odgovor zasto u

snovima nastaje bol?Uvek sam verovala da snovi pripadaju samo drugima i da oni nikada meni nece doci.Da mi nece zakucati na prozore.Cekali su me,prosto sam se najezila,a srce mi je udaralo kao ludo.Ne zelim ih pored sebe,oni su moji stranci u noci.Da li postoji izlaz iz ove patnje i mesto spokojstva i mira.Da li postoji?Ne.Sada shvatam moji snovi se svako vece polako prikradaju da mi popiju i ovu poslednju casu radosti.Jer je svaka moja suza u zalosti.Kazu da su suze kraljice,i da je to najmocnija vodena sila.Pa neka tako i ostane.Tu ocekivanu tisinu u pogledu nikada nisam pronasla jer su ih odneli snovi.

Poruka ocima

Saljem ti poruku ocima.Slusaj me i nemoj nista da progovaras.Gledaj me,i
nemoj da trepces.Igra je zauvek zavrsena.Reci cu ti,nemoj me posmatrati
samo nanize kao tvoj objekat zadovoljstva.Nikada ti to nisam rekla.I
cuti...sagledaj vise svoje dno,i videces da vise nicega nema.Sada vise
nema potrebe da me molis,da mi se kunes i da mi se vracas.Ja te vise ne
zelim.Moje oci su umorne od tog kamena koje sam sagledala duz svih ovih
godina.Samo dobro zapamti ono sto ostavljas iza sebe,jer to je svetlost
kroz crnu boju koju si jedino ostavio.Nemoj me vise obasjavati u snu,jer
moja krv je sada vec zaledjena.Molim te...idi i ostavi me na miru.Da
shvatim sama da je sve samo laz i varka,a bol je utvara koja mi se
priblizava.Jedan mali osvrt unazad...Razbludni sine,koji si svoju
cednost krotio,dok si me ljubio,ljubio i mislio da nikada nece biti
kraj.Idi...pokusavam da sperem trag i sagledam sa osmehom jos jednu
zverku sa kojom sam zivot vodila.

Ceo moj zivot je bio ples sa djavolom.To je bio moj izbor smrt i bespuce
tame.Zica ona tanka najtanja po kojoj sam plesala samo za tebe.Jer si
mi otvorio svoje srce kao prozor a ja nisam slusala nikoga i nista sta
mi govore.Pustala sam da me struja nosi,da me taj ludi ritam pokrece,dok
sam te stalno cekala sa ko zna koje strane.Pokusavala sam od mnogih
stvari da pobegnem ali mi nije uspevalo.Jer me je uvek sacekalo na nekom
uglu gde sam se najmanje nadala.A onda sam shvatila da bezim od same
sebe.I taj nocni krik u kome prepoznajem samu sebe.Ponovo me vara
rec,pronalazim se u zaboravljenom plesu naseg ludila.Svih nasih pijanih
strasti i ljubavi koja me satire.A toliko godina je proslo...Znam...ja
znam i netreba da me niko podseca da si za mene igra koja je odavno
izgubljena.Ni tada nisam plakala,svaki bol je bio mnogo jaci od te
suze.Plamenim potopom se stalno hranim.Nemam mira niti sam ga ikada
pronasla.Samo gorim...godinama neiscrpna i vecna.Jer progoni me onaj
djavo kome sam zauvek prodala dusu u tom nasem prvom i poslednjem
plesu.Plesu ljubavi.Sada bez tebe sam samo jedna obicna zamazana krpa
koja vise nevredi nista,jedna rana koja jos uvek krvari...golotinja u
obliku jednog zenskog bica.

Gde sam?

Ceo moj zivot je bio ples sa djavolom.To je bio moj izbor smrt i bespuce
tame.Zica ona tanka najtanja po kojoj sam plesala samo za tebe.Jer si
mi otvorio svoje srce kao prozor a ja nisam slusala nikoga i nista sta
mi govore.Pustala sam da me struja nosi,da me taj ludi ritam pokrece,dok
sam te stalno cekala sa ko zna koje strane.Pokusavala sam od mnogih
stvari da pobegnem ali mi nije uspevalo.Jer me je uvek sacekalo na nekom
uglu gde sam se najmanje nadala.A onda sam shvatila da bezim od same
sebe.I taj nocni krik u kome prepoznajem samu sebe.Ponovo me vara
rec,pronalazim se u zaboravljenom plesu naseg ludila.Svih nasih pijanih
strasti i ljubavi koja me satire.A toliko godina je proslo...Znam...ja
znam i netreba da me niko podseca da si za mene igra koja je odavno
izgubljena.Ni tada nisam plakala,svaki bol je bio mnogo jaci od te
suze.Plamenim potopom se stalno hranim.Nemam mira niti sam ga ikada
pronasla.Samo gorim...godinama neiscrpna i vecna.Jer progoni me onaj
djavo kome sam zauvek prodala dusu u tom nasem prvom i poslednjem
plesu.Plesu ljubavi.Sada bez tebe sam samo jedna obicna zamazana krpa
koja vise nevredi nista,jedna rana koja jos uvek krvari...golotinja u
obliku jednog zenskog bica.

Nema te

Nema te...Jer mozda zbog toga sto si shvatio da si moja ceznja i da ti
nikada necu priznati da si moja bol.Reci mi sve,zasto cutis.Sve sto
zelim cuti je samo tvoj osmeh.Nemogu ti reci da mi budes sve.Ali ti mogu
reci da si moje najlepse godisnje doba,da si moja kisa...sneg moj
osmeh.Da si moj topli dah na vratu koji nosim sa sobom i koji me
greje.Ali ja slutim iz daljine onu svetlost bez glasa koju ti
nevidis.Senke koje su tihe i prazne kao i moj zivot.Pozelela sam da mi
budes svetlost ,obojeno ljubavlju.Udahnula sam na trenutak svezinu tvoga
daha i pozelela da nestanem.Htela sam sa tobom san ali prvi put nisam
pozelela sa tobom i javu.Zato ni nezelim da se budim.Urlik oluje nosim u
srcu i ljubim te dok zatvaram oci.Smeskam se,jer osecam tvoja milovanja
umesto reci.Zatvaram oci ali ne otvaram srce jer u njemu postoji onaj
refren pesme gde bi se mogao na tren pronaci,a ja to
ne`zelim.Nesmem.Dolazi zima...kovitla bura emocija u meni.Jos jedna
besana noc.Zahvalna sam sto sam te uopste imala.Crtajuci oblik tvoga
lica.

Haljina

Ni dan danas nikada nista nisam shvatila.A govorio si mi sve ce ti se
jednom kazati.Govorio si mi to upravo na danasnji dan,secam se imala sam
onu crvenu haljinu koju sam stalno oblacila jer si je ti voleo.Voleo si
da me drzis u svom narucju dok smo igrali nas poslednji ples.Pri
svakom susretu spominjao si rec poslednji,dok se u meni krv ledila.I dan
danas mogu da cujem svaki takt one muzike,muzike nase ljubavi,mogu da
osetim svaki korak...svaki tvoj sapat i dah dok si me vodio
prostransvima muzike,koju smo samo mi razumeli.Za tebe sam bila crveni
put planete.Tako si mi govorio.A ja tada nista nisam shvatala.Mozda ovo
danas ne bi ni pisala,mozda se ovoga svega danas ne bi ni setila da
nisam cula upravo one zvuke tako poznate melodije.Govorio si mi da sam
ja tvoj svetlokaz u haosu bilo kog coveka.Da si ti moj ratnik,krilate
ljubavi.Upravo tako je i bilo.Ta ljubav rodjena u plamenu,u nadanju u
toplom dodiru je i dan danas ostala moja kazna iskonska.Od svega toga
ostala je samo ona crvena haljina koju i dan danas cuvam...i muk
praznine koju samo ja razumem.

Zakljucana vrata

Kada te smrt jednim potezom dotakne,posle toga ti sve svoje ostavlja u
nasledje.Ostavlja ti secanja,misli strast.Sve svoje ti daje u
amanet.Koju pricu da ispricam kada vise zamnom niko ne strepi,niko me ne
ceka osim ovog hladnog kamena.Kome da ispricam da sam vise toliko
umorna i da imam strah od zivota a da me razume.Da me shvati da sam ja
samo jedna kraljica posle svega ovoga svih nesanica.Da sam samo jedna
deonica bdenja koja se samo svetlosti seca.Moja jutra su mracna,gluva
vise ne razumem i ne zelim nicije reci,moja slova su sva ispod zemlje.I
samo krugovi oko kamena sa kojima razgovaram.Samo da mogu da podjem
izmedju sna i jave,izmedju dana i noci da prvi put skinem sneg sa tvoga
groba,da ocistim lisce i da zauvek zakljucam svoja vrata.

Volecu te

Volecu te izmedju svetlosti i mraka.Volecu te i kada svaku tvoju kost
budem oplakala.I onda kada mi svest bude nebom oslobodjena.Volecu te...U
meni ces trajati vekovima.Dok god sam ziva.Jer jedino si ti bio mag za
moj ubogi mozak,moje srce-covek nezaborava.Posle tebe vise ne biram
puteve.Svi su mi isti,stalno sam u lovu za losom srecom.Zasticena od
ljudskih pogleda,vise ni nevicem,vise ni nesapucem.Nema sam.Stojim,tamo
gde si me ostavio.Pozdravljam nostalgiju koju ne izgovaram.I bolujem
dane.Nisi mrtav.Ne,nisi.Zivis u meni i kroz mene.A toliko je ostalo reci
koje ti nisam izrekla,zbog svega toga se gusim i sve svoje oziljke
prerusavam u tajne.Skupljam svoje snove i vidim sebe kao stabljiku koja
je gola ko varka.I pitam se kamo mi mladost ode.

Novi dan

Tesim sebe u nocima samoce da ce vreme doneti zaborav...
Ne utesih
se!Svaka nova misao,samo me jos vise vuce do dna.Kada u ovom mraku
sklopim oci i ovako klececi...mogu cuti tvoj glas,mogu da docaram pogled
tvoj.
Sve je jos tu...
Ja sam samo balada bez reci,bez snova.
Teram sebe da verujem da nista nije vecno...da je sve prolaznost zivota.
Senke lutaju po ovim kamenim zidovima,tama je progutala grad.A ja jos uvek cekam svetlost beskraja i neki novi dan.

Srce

Zivot je pisan srcem...barem moje,sve u njemu nosi pecat koji je u
obliku srca.Srce me je uvek vodilo putem kojim cu da hodam i dan danas.
Godine
se menjaju,zivim u iscekivanju da se neke stvari srede.Ponekada imam
uzasnu potrebu da zagrlim bilo koga,da ljubim nekoga prvog,da se
osmehnem nepoznatom...da zaplacem pred nevaznim.Ali to radim jer mi tako
srce kaze.Pozelim da sretnem necije srce koje ce razumeti mene...moje
nemire,moje snove na javi.I da se zaljubim u njegov osmeh,ruke,i glas.
Odmahujem rukom samoj sebi,odlazim do ogledala da poslusam i vidim bore koje su se urezale oko mojih ociju.Srce cuti.

Miris mora

Da li znas da je ovo bilo za mene jedno najvarljivije leto?Setim ga se i
dan danas,ne zato sto si ti bio nesto poseban,nego zato sto sam ja
znala da te volim na tako jedan poseban nacin.Toga si i ti bio
svestan.Secam ga se...imao si devojku,ona te je cekala dok si ti bio
samnom.Koliko god da sam te gurala od sebe,vise sam te volela,jer uspela
sam sa tobom tog leta da dotaknem i onaj oblak koji si ti nazivao
nedodirljivim.Volela sam da se sa tobom ljubim,dok si mi mrsio kosu i
sanjao snove i za mene i za sebe.Nisam zelela sa tobom nista da planiram
jer sam znala da te ona ceka.Volim miris mora,volim miris
borovine,volim tvoje zelene oci u kojima se tada ogledao ceo moj
svet.Voleli smo se...ali ona te je cekala.Ona te je zelela isto toliko
koliko i ja.Ljubav.To leto je pevalo na krilima radosti.Sve je mirisalo
na mene,tako si mi govorio.Svoje srce poklanjao,a cutao.Polako i ovo
leto koje je pevalo pocelo je da dogoreva sa nasim dolaskom.Ostavio si
je,a ja nikada vise sa tobom nisam pronasla onu srecu koju sam imala tog
leta.Nisam jer sreca se ne gradi na tudjim suzama.

Svetlost

Srce mi neravnomerno bije.Da li mozes da ga cujes?Da li mozes da ga
osetis?Trenutno sam van stroja,mozda rec...dve prosto bi mi
prijale,bolje od bilo kog leka.Mozda?Ko,to zna.Mozda bi te reci uspele
da mi razvuku osmeh na usnama,i sve bi bilo drugacuje.Prijatelju moj
dragi,gde si sada?Da mi ovaj svet ponovo obojis u ruzicasto,da mi samo
ruku pruzis.Da ozivis one uspomene,koje smo imali,i koje smo valjda
negde sacuvali.Gde si?Ko bi to vise znao...U meni su ostale samo reci
zebnje i nadanja.Posle tebe nebo je zamraceno,sve reci su prazne a ja
sam bila ona ptica koja je znala samo sleteti na tvoj dlan i tu znala
mirovati.I veceras je hladno,prepustam se ovoj zimi,oko mene samo mokri i
klizavi plocnici,i onaj gorak med koji je otrovao nasa srca.Bez
razloga.Ne rekoh ti nikada da jos jedna prosecna mladost je ostala iza
nas,sa onom iskrom vecitog refrena.

Svetlost

Isti smo i po glasu i po krvi,ali nismo isti po ovoj svetlosti koja se
nazire u ovom mraku,u ovoj tmini.Jauk nam nije isti.Krila nam nisu
ista,snaga nam nije ista.A koracamo.Ti znas kuda ces,ja jos uvek lutam u
bezdanu zemlje trazeci resenje.Ti zuris,moj korak je spor.Ti imas
lik,ja sam samo snovidjenje.I u meni je samo nepoznato kretanje,koje
izbija iz moga pogleda.Stalno naviru pitanja.Zasto sam stalno uverena u
tu vatru gubitka,i zasto sjaj koji izbija iz te daljine ne prosvetli mi
put,put duge.Dosta mi je da budem rob ptica koje ne poznajem.Umorna sam
od drzanja ruku nagore,I od svih tih vetrova koji me nemilice sibaju.Da
li je za mene kasno?Da se oslobodim ukletih stvari koje stalno vucem za
sobom.I da napokon otkrijem prostor svetla koje mi se javlja.

Jos jedan dan

Nista me nikada nije pitao ni kada je odlazio ni kada je
dolazio.Svlacio je svoje cizme blatnjave kao po navici i te
veceri.Cutala sam i posmatrala ga dok je prao svoje crne ispucale sada
vec zuljevite ruke.Spremila sam mu veceru i dalje sam cutala.Strah je
bila gadna stvar. NIje voleo puno da prica,casica mu je vec odavno bila
najbolji prijatelj.Radost je ovu kucu vec odavno napustila.Posmatram
paucinu koja se svuda navatala u uglovima vec stare i trosne kuce.Sve
sam zbog njega ostavila samo da bi bila sa njim.A onda je grozna beda
zakucala na vrata,i sva ljubav ovoga sveta je zauvek odleprsala kroz
prozor.Nismo se vise ni poznavali,bili smo tako daleko jedno od
drugog.Dva stranca koja su samo jos krevet delili.Dok skidam blato sa
teskih cizama.polako jedna suza se otkotrljava,dok on vice...galami
jezikom meni vise tako nepoznatim.Polako vec umorna sedam na stolicu
koja je rasklimatana i jos jedan dan,jos jednu noc svoju sahranjujem.

Ples u tvojim ocima

Ovo je poslednji ples u tvojim ocima.Poslednja kisa zajednicka koja je
pala tog dana.Dok sam lomila plavetnilo neba i gurala to saznanje od
sebe.Da bila sam za tebe omiljena ruza u basti koju niko sem tebe do
sada nije uspeo uzbrati.Bila sam samo za tebe onaj pupoljak koji se za
tebe otvorio i koji je samo za tebe bas na tvome dlanu zauvek
ostao.Ostalo je trnje koje me je zauvek povelo u mrak.Ostala je kosa
koja je posle tebe ostala necezljana,usne koje vise nikada nisu
ljubljene i dubina moga sopstvenog ponora.Grob si mi iskopao u svakoj
isprekidanoj reci,oznacio me kao najveceg gubavca kome vise niko nije
smeo prici.I odredio mi veciti dom koji cu sacekati.Napravio si od mene
zivotinju koja samo prezivljava dane.Ogulio moju kozu i svukao zauvek
haljinu uvio me u crno platno prosjaka i tako pustio.Pustio da zauvek
izgubim svoje lice.A nekada sam bila najlepsi pupoljak tvoje baste.

Dopustam im

Koliko sam samo o njima pisala,govorila stavljala fotografija.Koliko sam
samo puta bila neizvesna u tim rukama.I u njima pronalazila sva ona
secanja mutna.Polako jos jedna paucasta godina prolazi iza mene.Nemam
vise vremena za duga pisanja,za previse mudrovanja.Pronasla sam ruke
koje su me vratile u vreme hiljadu suncanih zrakova.U tim rukama ponovo
sam nasla onu izgubljenu toplinu zivota.Dopustam im sve da plove po
meni,da me nose tamo gde niko jos nije pokusao da me ponese.Sve im je
dozvoljeno.One su uspele da moju bol dokuce,da moj svet koji se sastojao
od nedorecenog ponovo stvore.Vratili su mi volju da ponovo zena budem.
Sada je u meni stotinu vasiona,srce koje je ponovo ozivelo.Sada silazim
polako,imam svoj neki putokaz,ponovo osecam miris i boje i zvuk.Ali se
prosto bojim da o svojoj sreci pisem,pricam jer previse je oko mene
klizavo i strmo bilo.

Dusa boli

Ponovo moj opoganjeni smeh koji niko ne vidi,ali moze da se oseti.U
njemu sakrivam svoju zelju i predajem se tom svom besnom
osmehu.Prozivela sam mnogo toga,i opet sam ostala ona neponovljiva
robinja.Umorna sam od toga.Zato vise ne molim,vise ne opominjem sada
samo sudim.Sudicu i tebi,stici ce te svaka moja neisplakana suza,svaka
neizgovorena rec.Stici ce te ova moja samoca.Izgoreces u mojim rukama a
da nikada ne spoznas pouku svega.Tada ce te boleti ovo sto mene sada
boli,a ja cu te i dalje prezirati u svojoj malenkosti jer velicinu
nikada nisi ni imao.Ne trazi pokajanje,mada ga cujem...ne trazi jer ga
nikada neces dobiti.Jer ni mene nisi stedeo,jos nosim na sebi sve one
tragove bola koje si mi naneo.Dusa boli,rane su zarasle.