Kutak nade

Da li znas da u ocima ovog decaka
trazim jos uvek tebe.On je moga zivota
deo,on je moj kutak nade,moja radost
i sve ono sto je ostalo u suzi vreloj.

Porub koji sam posle tebe zasila,
pogled u zenicu oka satkala
crna senka je prekrila,sada sam
samo nemi prolaznik ovoga grada.
Jedna tuzna suza u ocima.

I ona vodenica stara vise ne progovara
i onaj cup zelja je nestao u vrtlogu
zaborava.Da li je to bila nasa neminovnost,
ili nam je negde sudbina sve zapisala.

Niceg vise nema

---

Nicega vise nema
jer davno sam izgubila osmeh
koji su mnogi pokusavali
da ga vrate.
Povratka nije bilo.
Izgubio mi se pogled izmedju dva
sveta,
izmedju dva lutanja,na zgaristu necijeg
tudjeg gnezda.
Sada sam samo poklon onim pticama
grabljivicama-orlusinama koji
otkrise zabludu svakog mog pokreta.
Otvaram nedra prorocima pravim,
pod plamenom svece jutros
trazim svoju izgubljenu dusu
i sa ispucalim izgrizenim i krvavim
usnama saznah za onaj
stih koji me opisuje,saznah
da svaka brazda nokta vodi me
u mrak,u dubinu necijeg oka.

Neispricana prica

Ostace u meni zauvek onaj ukus
proslosti,onog nedorecenog sto nisi
stigao da mi kazes, sto samo mogu
predpostaviti.Sto mi se nije dalo
kazati.Da li nam je tako bilo sudjeno?
Svaka kap svetlosti toga jutra je bila
osetljiv predznak necega loseg,sto se
prosto nije dalo objasniti.Srce mi je bilo
ustreptelo,oci unezverene samo je pogled
pitao.Da li nam je tako bilo sudjeno?
O Boze kada te se samo setim,tvojih reci-
riznica srca moga,a oci ti nikada nisam
videla,Sta li sam ja to skrivila,da nisam
stigla ni pogledom toliko toga da te pitam.
Bio si moje uzvisenje kada sam padala,
moja velika ljubav platonska.Toliko toga
smo hteli,tako daleko udaljeni jedno od
drugog bili,a nigde na kraju nismo stigli.
Jer ti si zauvek otisao da se odmoris,
posle mnogih putovanja,moja je prica ostala
zauvek neispricana.Prica bez kraja

Sloboda

U vatri crvenog predgradja ja sam te
zalivala.U basti svojih suza sam te podizala
suncano nebo molila,samo da crnu senku oteram.
Krvlju svojom sam platila,to sto sam
suzu u oku pokazala,deo zivota ogolila
pogled u zemlju zakopala.Ali ja sam to morala.
Jer sam se zvala sloboda.Objasni mi tu
prazninu u ocima,tu preplasenu pticu koju
nosimo svi u kavezima,zar je sve umrlo
u nasim secanjima.Necu,ja ne zelim da budem
otkos jedne istorije.Posrtanje koje se nece pamtiti,
nikada nece saznati u mostovima koje treba promenuti.
Krv buntovnicka ponovo u mojim zilama juri,
moram da progovorim dok jos u meni ima snage i ponosa.
Moja svest ovoga puta progovara.

Prolazna stanica

Makar nisam morala
obucena u smrt da hodam.
Da postavljam one granice
nevidljive,i da se pitam
sta je sa druge strane.
Sve sam to znala.
Onda kada su mi odredili
prolaznu stanicu,kada su mi
grob iskopali i zauvek gurnuli.
Gurnuli u tu jamu.
Oznacili me brojem bez imena,
i prolazi pored mene kao pored tvora
smrdljivoga.
Okretali glavu,a dokaza nisam imala.
Nagrdjena, strpana u obor ugusenog zadaha.
I gde je sada ona sloboda?
Ona lasta bela,koju gledam kriomice,
i cekam ovako nemocna put koji za mene
vise putokaz nema.

Obrisani prostor vremena

Rekla sam toliko toga
a mozda je bilo bolje
da sam cutala.
Da nista nisam videla.
Da sam samo glavu okrenula.
Sve one suze modrog mora
u kome sam se kupala
bi ustedela.
Samo da sam precutala
onda kada sam te videla,
razuzdanog osmeha
i njenih crvenih usana.
Ponovo sam navukla
kosulju snova,
zakopcala rukama uzburkane
strasti,i zauvek sve napustila.
Kaktus bodljikavi od duse napravila.
Obrisala prostor vremena,
spustila krila,suze sakrila
i na vecno cutanje sebe
osudila.
A imala bi sta da pricam.

Spaljena krila

Krila spaljena.
Nestala u bljesku oluje.
Misli pokrivene prasinom
u ovoj praznoj dolini.
Dolini sivila i mraka.
A moja je zelja jaka.
Da zauvek sa sebe skinem
ovu haljinu,
koju nosim kao osvetu.
Ostavljenu na poklon
za mene milosti nema.
Onda kada je budem skinula
prestace da kuca srce u grudima.

Miris cednosti

Miris cednosti,i ispunjen san
zauvek je ostala
na tvojim usnama.
Zelja je posustala od umora
ali plamen je kod nas
raspamecen zeljama.
Znam da ocaj nestaje jer ,oci su ti
munje,reci ko oluje
ruke rastavljene,leto peva
na krilu zime.
Ti i ja dve potonule senke
razbuktalog osmeha,idemo
na neka daleka polja.
Nada postoji,jer ja cu da se za
nas dvoje borim.
Nosicu te sa pregrst recima,
zvacu te glasno,
sakricu bol u oku raspaljen.
Sve cu za tebe uraditi ,cak i ovako
slepa cu progledati.
Tvojim cu ocima videti.
I svoj cudan svet napokon otvoriti.

Pozdrav

Nocni leptir.Tisina.
Nepoznata obala.
Secanja,misli i smrt jednim
potezom koje sve resava.
Zasto si mi ostavio
ovaj kamen oko vrata.
Utisnuo pecat jedne lepote i ostavio
svoje snove kao vecni pomen
da ga ispastam.
To je sada moja molitva,pred san.
Noc zalosna,jer sve je posle
tebe ostalo ispod zemlje
zauvek zakopano.
Iznad prostora i vremena.
Otisao si necujno kao senka
bez pozdrava.

Pucina

Nemo bolujem dok nestajem
pod stegama ovoga zivota.
Kao svitac u noci.Pre mraka
i pre svakoga zraka.Samo vatra
ja gorim kao zavestana misao,
kao pucina bez tela.Ne mogu da
nosim vise ovoliki jaram zivota,
ne mogu, jer ja sam samo ptica bela.
Koja je svoje snove skupila,i nikome
nista naudila a mutna reka je ponela.
Vode se nikada nije napila,nikome
nista nije rekla samo je svoj zivot
zivela i cutala.Ono sto joj je usliseno
jedino je uzimala.Tisinom je koracala,
za druge se molila jer za sebe nikada nije
znala..Krto joj srce bese,nije mogla
izdrzati,sada joj mnogi poklanjaju
svoje cutanje posle smrti.

Slike secanja

Ne biram put,u ovom kratkotrajnom
zivotu.U ovom kratkotrajnom dahu.
Brojim samo dane koji prolaze.Okrecem
jos jednu st
pozutele slike.Slike secanja,ponekog
osmeha.Bila sam zivi stvor,sada sam
samo kruta i ledena.Nota koju osecam,
britva koja sece a ja cekam neki melem
za sve ove moje rane.Rane koje se
ne lece.Lepljivo mi ostaje po rukama,
to je onaj gorak tezi put koji sam izabrala.
Sada se pitam da li sam morala?
Da trcim u taj susret plamena,da zacnem
to dete greha i da ga nosim jer tako je
htela sudbina.O,kako je mrzim sto je mene
izabrala,sto me u crva-bespuca pretvorila
i sto nikada nisam poletela.A onda bila sam
tako mlada.Naocare sada vise ne skidam.
Vec puno godina imam.Greh i kazna me i dalje
miluju svojim grebenima.Ali sve to me sada
seca na vatrenu ljubav koju sam nekada imala.

ranicu albuma i gledam

Osecam

U provaliju se rusim ,jer ne mogu
bol koju osecam na dusi da istrpim.
Kako da ne skoncam,kada vise nemam
o kome da snevam,cije usne da ljubim
kada tebe ljubavi moja pored mene nema.
Kome ove pesme da pisem,za kime
moje srce da uzdise.Kojim putem
sada da krenem kada su sve ulice
jednosmerne.U sta veceras da se odenem,
jer opet svoju crnu haljinu da obucem
i vise nikada da je ne svucem.
Svasta mi veceras pada na um,jer ovo
je nocas nase poslednje vece.Tiho ti sapcem
zbogom,ja znam da zivot mora i dalje da tece.

Oci

Kazu oci su ogledalo duse.
Ali ti dusu nikada nisi imao.
Oci ti nikada nisam videla
jer si ih stalno krio u zanosu
gresnog snevanja.
Svoju istoriju zivota
u toj fotelji si zapisivao.
Sanjao, snevao,mastao,
a bolje da si zivot ziveo.
Molio se i sam sebi ocitao opelo.
Reci su ti sve ostale samo na papiru.
Olistavao si na njima svoju sudbinu,
voleo i dodirivao.
U cebe se uvijao,
pod plamenom svece ziveo,
u tisini sampanjac ispijao.
I svoj zivot na tako cudan nacin odziveo.
Nikada nisam uspela saznati,
da li si srecan bio.
U tom svetu gde te je svaki stih opisivao.

Lepota duse

Ja cu snove o tebi sacuvati.
U herbarijumu secanja ja cu ih
ispresovati.Kao onu ruzu crvene
boje.Kao sto si govorio ona je
lepota duse tvoje.Govorio si
da sam tvoja ljubav iskrena,
najlepsa pesma ispevana,tvoj trag
Beskraja.Govorio si...ali se tvoja dusa
prepala cim sam sebe u taj herbarijum
secanja spakovala.Previse me je tvoja
ljubav bolela,onda kada sam otvorila svoja
dva oka snena.Nestala su sva moja
leprsava nadanja,nepovratno sam te izgubila.
U casu neminovnog rastajanja saznala sam
da sam se previse odricala zbog nekih
gorkih saznanja.

Nakon svih ovih godina

Skazaljka proziva me po onim
zaboravljenim snovima.Opisuje
mi ono vece,i preklinje me da ne
zatvaram vrata nakon svih ovih godina.
Izvlacim paralelu,iscudjujem se
slici na zidu,ram bez okvira kao
moja prica celoga zivota.I ponovo
ona vrata govore,ne zatvaraj ih
spasi sto se spasiti moze.A na prozoru
resetke,izlaza nema samo hladna ploca
ispod gde zaborav je najtezi balasat.
Ne mogu da ga uspavam,on prosto negde
u meni drema.Proispitujem sebe,delim misli
kao kamencice,delim na polukruzne vitraze
delim.Ali nista se vise podeliti ne moze.
Ja moram da izadjem na ta vratam,moram
resetke srusiti,moram se na slobodi naci.
Tek tako slobodna da li mogu sebe uopste
spasiti.Sastavljam usta,osecam skrgut svojih
sopstvenih zuba,i pitam se gde je ta granica
zasto je zatvorena?Hocu sa druge strane.
Pretezak mi je svaki korak...ali ja poci moram.

Moja pesma

Tezina.
Ona koja ubija dusu slutnjom.
A nema reci,samo cutanje.
Jel ima nesto teze sto moze
da se nosi na plecima?Od te tezine
cutanja.Pleca su mi povijena,umorna
sam od svih zivotnih tezina,i u pesmama
samo okajavam onu jednu jedinu pticu
koja je preletela.Sto je nisam zaustavila?
Sta sa njom nisam krenula?
Sto sam onda volju sahranila,i na kolena
zauvek ostala.Sada je za sve kasno.
Povratka vise nema.Gde sada otici?
Kada vise snage nizasta nemam.Na usnama
mi pada perje i onaj let zauvek propusten.
Mirisom davnine ostavljen.Kuda po danu
kada mi svaki dan na sive noci lici,
nek se nebo po njoj raspe,ruko nemilice.

Gledala sam

Gledala sam andjela kako se smesi.
Gledala,i videla ono sto sam zelela.
To sto sam videla srce mi je probadalo
bilo je tesko,ali sam morala mutnom
vodom zaplovit,ploviti i izroniti.
Nisam htela umreti u virovima smeha,
andjela koji se krio pod crnim plastom neistine.
Ja i dalje hocu da verujem, kazne postoje
na lomaci nasih saznanja one bole.
I tonem,sve dublje,u bespucu tmine.
Cujem fijuk zloglasne tisine.I nestajem
u treptaju jutarnje magline.Jos jedne lazne
oci Andjela ispisane na belom papiru neistine.

Kazi mi?

Kazi mi da si videla,plavetnilo moje
duse koje nikada nisam imala.
Nisam se nicemu nadala,osim onoj
suzi koja mi je onoga dana u oku ostala.
Hocu i ja da znam gde se nalazi
taj rudnik kamenja,lepih snova i zelja?
Lepih reci i svih onih dragih prijatelja.

Prijatelja koji me izdase,ledja mi okrenuse

i ostavise.Tu su samo kada ti je najbolje,
kada se smejes...a nema ih kada u bunilu
lezes.Gde su?
Gde su svi oni prijatelji dragi sto se lazno
osmehuju,a sada ni telefon ne znaju da okrenu.
Nisam se zato nadala ni tvojim recima kada si
mi zadnji put rekla da si primetila plavetnilo moje
duse koje sam davno izgubila.I pitam se cemu sam
to zasluzila?Mozda zbog toga sto sam za svakog
preveliku dusu imala.Mozda...

Slucajnost

Govorio si mi, sada kada se okreces
okreni se polako i zastani.
Ne okreci se naglo ne moze
sve tako brzo da se zaboravi.
Ne zuri,sve ce doci na svoje
mesto...samo hodaj lagano
i pusti da u tvome srcu nadjem
prestol.
Pusti me,veruj mi necu te povrediti
hocu da ti samo uhvatim povremeni
pogled slutnje.
Hocu da te milujem usnama,jer znam
koliko si nemocna sa tim krvavim
stopalima.Hocu da te naucim
da slucajnost ne postoji,
da smo se pronasli u nekim velikim
knjigama,gde nam je sve nekada
bilo zapisano.Jer ja sam ona poruka
daljine na torzu potamnelom.
Koju si celoga zivota cekala,cemu si
se potajno nadala.I kada na tebe trun
prasine padne,ja cu ga poljupcem skinuti
jer tebe ljubavi vise nista i niko dok ja
postojim nista ne moze dodirnuti.
Cuvam te u ovom zivotu arene i gladijatora.

Pobediti

Pobediti svu ovu lepotu znaci u njoj
ziveti,kako da zivim kada mi
dusa luta?Lebdi i lagano plovi,
ne moze naci puta.Kada joj
kise isprase sve tragove,kada joj
bodezi zadase tolike ubode,misli
su utamnicene.Sustiglo me je mracno
vreme,samo osecam zadah plutanja.
Zasto onda noc ne moze da cuti,na kraju
jednog puta.Stigla sam,izlaza nemam.Samo
prikaza me obuzdava.Pogled koji mi ne odgovara
vuce me za rukav,sve dublje i dublje.Jos jedna
noc kosmarna,nema sna.Na karju svega ovoga
sta ostaje?Dim izgorelog srca.Zgariste jednog
gnezda,i ptica slomljenog krila koja lezi pokosena,
ubijena na pocetku novoga zivota.

Sve sam probala

Pokusaj,jos jedan korak da napravis.Pokusaj.
Sve sam probala,cak i na onu zadnju
kartu sam igrala.Nisam uspela.A secam
se promicala je kisa sa balkon,na mome
dlanu i poslednji pokusaj sam ubila.Ta kap
se kao moja suza zauvek srucila.Kao nepogoda.
Kriva sam.Besomucno trazim oprostaj.Znam
da kriva sam,i molim te zaboravi sve jos samo
ovaj put,i vise nikada.Dok sam ga molila,
gledao me je kao poslednje pseto,kleo me
je dok je govorio Volim te.Utoliti mu bol koju
sam mu nanela znam ne mogu nikada.Noz sam
mu srce zabila,kada sam mu rekla da njegova ne
mogu biti nikada.Da ga moji ne vole,i ne zele
Da drugoga imaju za mene.A volela sam ga,voleo
je i on mene.Vrhovi svih onih planina koje
smo dotakli bilo je prosuto u jednoj radosti.Molila sam
ga da se za ovu ljubav borimo,da se ne predajemo,
da snage za to imamo. Znacemo onda kada bitku
dobijemo svoja imena, kada svo ovo zlo zakopamo
od svih onih koji ovu ljubav bacise u tami.Jedne
svetlosti koju smo dodirnuli.Jer ja se samo za ljubav
borim,i nju jedino trazim.I za nju se jedino molim.

Molim,molim za Ljubav.

Umorni strazar

Moja ojadjena ponosna pusta
duso zovi me imenom pravim.
Pomiluj me svojom obalom
i ne zovi me vise zalosnom
vrbom.Jer i ja sada mirujem
na nekoj obali,dok ne krenu
talasi pusti me da mi se
dusa odmori.Da se ovom nirvanom
nahranim.
Pusti me,jos malo doci ce opet
neman nestita,umrecu
u njihovim virovima ne znam
da plivam a smrt sam spoznala
pre zivota.Izdrzi tezinu moju jos
malo,udahni mi jos malo zivota
umorni strazar sam sto trecu noc
ne spava predamnom je velika golgota.
Pusti me,imam jos jednu radosnu
vest da javim,a posle toga nek moj
pogled odnese sva lepota.Ovo je jedna
prica o zavrsetku zivota pre zivota.

Govorio je

Da li sam ti nabrojala sve slabosti svoje,
u onoj vatrenoj noci kada si me pokupio
negde u dalekom sustetu,Susretu koji
nije imao boje.U postelji ostadosmo isti
oci od vina lude,ali ja ti ne nabrojah
sve svoje slabosti a htela sam da posle
sve kasno ne bude.
Htela sam da ti kazem da sam ja samo
klanac zelja,tisina i jedan dah predvecerja.
Htedoh ti reci da jedna ubijena mladost
spava,i samnom zauvek jedna nada
izmice velikim koracima.Nisi me slusao,
taj korak nisi hteo da cujes jer mene
si zeleo za sebe celoga zivota da snujes.
Secam se tako je govorio,a nije smeo.
Govorio je zato sto me je toliko voleo
i hteo.Nisam mogla da ostanem sa njim
jer ubijena mladost nema sta da ponudi.
Osim praznog zivota i svoj poslednji let.
Na put za onaj svet.

Bestraga

Mozda izgleda smesno
ali to skarletno slovo
ispisujem jos uvek.
Mozda nasilno,bolno
ali samo ja to razumem.
Ispod rebra u nekoj crnoj
baladi bestraga.
Bledilo i umor umesto suza
i obraza.
Znak je mog i tvog raspoznavanja.
I ovo sto ispisujem,nije ni tvoje
ni moje.U svemu ovome
nema nicega sem praznog prostora
jednog turobnog vremena.
Jednog pesnika koji placa
kaznu starih dugova.
Krljust si sa mene skidao,gulio...
Mene si sa sobom sahranio.Da bi svoja

Nedodirljiva

Ko kaze da ljubav je to?
Oni koji lazu,i koji je nikada
nisu osetili u zivotu svom.
Zar zbog takvih koji mi pricaju
o ljubavi,pevaju pesme
trebam da oci zasivam,usta da zapusavam
i sve suze ovoga sveta da prolivam.
Vise me nista ne tesi,jer utehu vise
nemam ja postala sam onaj crni biser
na dnu dubokog mora.
I neka mi vise niko ne prica o ljubavi,
jer ljubav ne postoji.Jer da je drugacije
neko bi pokusao taj biser da izroni.Do tada
ja cu sa svojom tugom da dremam,necu
i nesmem vise da snevam.Jer postoji na dnu
tog mora neki crv koji kopa tunele i jame.
Ostacu ovde i dalje opcinjena dalekim prostorima
svog ovog plavetnila, ja crna biserna skoljka sada
vec tako nedodirljiva.

Ljubav,vera i nada

Pazljivo sam te slusala
stalno sam glavom klimala
onako divlja i lepa
za drugoga sam se cuvala.
Nazalost svoj zivot
sam promenila,
ljutu zmiju u grudi stavila
i osvetom se nazvala.
Za tebe sam postala ljubavnica,
nepoznata zena.
A ti za mene jos jedan broj
na podugackoj listi laznih prijatelja.
Da li ti je poznata ona moja haljina
koju sam one noci skinula,
kada sam ti se predavala
a nista prema tebi nisam osecala.
Kao kamen sam bila.
Sada u paralelnom svetu zivim,
nestajem vracam se dok mi gorcina
jos jednu zamku sprema.
I onda kada padne mrak,
kada ostanem sama na oltaru
istine pitam svoje ime:
"Zasto si postala takva"?
Gde je nestala ona tvoja
ljubav,vera i nada.
Cutala sam jer moj odgovor sam
zauvek zakopala.Tisinom je stvorila.
Jer znam da je tako za sve najbolje.

Sapatom razgovaram

I dalje u rukama vrtim,drzim taj kljuc
od katanca.Od tih teskih tamnicarskih
vrata koje sam zatvorila pre toliko godina.
Zatvorila u izmaglici secanja,i vise ih nikada
otvorila.A onda jednoga dana ljiljan u vrtu
radosti moga srca je procvetao,dusu mi opio,
Na majcinu dusu mirisao,a ja kljuc nisam
imala vrata su ostala ponovo zakljucana.
Oko mi ostade na sparenu travu zaborava
kroz prozor sam samo posmatrala,kako
mi zivot polako prolazi a ja nista ne mogu
uciniti.I sada posle toliko godina kome da porucim
da vrata moga srca otvori,za koju granu
da se uhvatim,koga vise da zagrlim.
Polako mi se snaga blizi kraju,sama sam u svojoj
tisini jedino sapatom razgovaram.Nek neko samo
dodje,nek svrati samo da me podseti
gde sam bila svih ovih godina.

Rekli su mi

Govorio si mi da sam lutka sa naslovne
strane,i da mi je uvek bila potrebna lova.
Prisecam se corbinih stihova i tvojih
reci.Tvojih reci koje su znale tako
cesto da me zabole.U samo jednoj
jedinoj sekundi.A znao si da takva
nisam,samo nisi mogao nikada da
podneses to sto me i drugi vole.To
sto sam te ostavila,nikada nisi znao
da prebolis.Rekli su mi da si se u svoju
rupu sakrio,da bez mene ti je zivot stao.
Nisam ti verovala,jer da je tako nikada
me u zivotu ne bi onako vredjao.Rekli su
mi da si se predozirao,da je od tebe ostala
samo potonula senka,one nase poslednje
noci ocaja.Rekli su mi...a ja sam cutala.Da
sam za tvoju smrt kriva samo ja.Ali niko
nije znao sta sam sa tobom prosla.I dok polako
dogoreva poslednji plamen svece,ovu pesmu
posvecujem tebi volela sam te ali ti to ceniti
nikada nisi znao.

Poged

U mojim stopama golim pronasao
si cvece,dok sam ja gorela,
topila se i molila te da me dotaknes
pogledom,i da me na krilima poneses
u onaj svet srece.Dvoumio si se,sake
si stegao u mene gledao.I dvoumio se
dok si nokte u dlan zarivao.Ni dan danas
saznala nisam zasto si me se bojao,kada
me nisi ni poznavao,zasto si se
dvoumio,sta te je to kod mene uplasilo?
Ko te je toliko povredio?Nikada nisam saznala,
ali znam da si to sitno bice na krilima
svojim zauvek u svoj svet poveo.Na tome sam
ti zahvalna,sto si svojim pogledom sumrak jednoj
zeni pretvorio u dan.

Zvotna greska

Na zalost nisam dovoljno
dobra,da bilo sta u ovome
zivotu nesto
promenim.
Samo sam jedna tuzna povorka.
i lice jednog ogledala.
Prodala sam sve sto sam
mogla,
sve sto sam htela i imala.
Sada se igram sa djavolom
i molim ga da mu dusu predam.
Sama sam sebi postala teska,
svuda oko mene smrt vreba,i jos
jedna zivotna greska.
Kuda bi krenula?
Kuda kada vise nisam slobodna.
Osecam strah i od vlastitih koraka.
Za lepotu vise nemam vremena.
U glavi mi je prava ludnica.
Vakum svemira,niceg vise nema
samo bledi pogled kamenoga lica.

Nemir sam tvoj

Uprta u nebo ponosno stojim
u svom grehu .Da li u grehu uopste
ponosa
treba imati?Pitam se...Ili
ponos treba izbrisati i o tome
ne
razmisljati.Prosto se pustiti,i
prepustiti.U nekim stvarima uzivati.
Jer
ja sam ipak samo zena,nisam stena.
Koliko god tako izgledalo,izgled
je mnoge
prevario.Nezna sam,krhka sam sva sam
od ljubavi
satkana.Daleko od toga da
sam kamena.U meni je vatre plam,munja sam
sibana
svim gromovima.Nemir sam tvoga...
moga, svacijeg zivota.Ja sam onaj
vetar orkanski,
vreme koje leti ona kap na mesecini koja ti
dodje u
san.Zato znam nikada ja necu u raj.
Dusu sam stobom zgresila jednom
nogom
sam u paklu to znam.Ali ako je to
medalja za ono sto sam
zgresila.Nekajem se
jer kako izgoreti a nemati sjaj.

Slazi me

Slazi me...ali mi samo kazi
LJUBAVI,jer tako volim cuti
iz tvojih
usta tu rec.Pa makar
i laz bila.Reci da me volis,ne pitaj
me
nista i sam znas da sa tom recju
ja dobijam krila.Znam da me ne
volis,
i znam da ljubav tvoja nikada nisam
bila.Sve znam ali ja
volim laz jer mnogo
manje boli nego istina.Ona istinalazna koju
si
mi izreko kada sam mislila
da nam je najlepse bilo.Rekla sam ti
drzi
me,jos malo u narucju,lazi me
na tebe sam vec tako dugo navikla.
I
sada kada znam da je sasvim kasno
za sve,jos uvek ti se nadam,poruke
ti saljem
uzmi ga...uzmi to srce,uzmi mi zivot
Jer sve moje je
sada u tudjim rukama,
tudje prste osecam i u sve goru zivotnu
mrezu
pletem.Tako pozeljna od svih
a tako daleka uvek tebi bila.

Ne odlazi od mene

Za tebe imam onaj bezobrazan
pogled,na koji si naviko.I pregrst
poljubaca,sa
ukusom meda i pelina.
Znam da si ih voleo.U isto vreme
slast i
gorcinu s kojom si koracao.
Ne dolazi mi po danu,cekam te
u onom
nasem predvecerju da me
naslikas i u pesmi nekoj opevas.
Meni samo
posvecenoj, da te imam
jednom kada slepilom budem hodala
ubedjeno.Na
celu mi stavi znak,obelezi me
da sam nekada bila samo tvoja,zigosi
me
neka to bude kazna moja.Sto mislim
na drugoga,sto zelim necije
ruke oko
sebe...kazni me jer nisam bila vredna
tebe.Kazni me
svojim pogledom,nemoj
recima,kazni me ujedom za srce sto
sam ti
bila neverna,sto sam na drugog
pomislila,sto vise tebe ne zelim ja.
Kazni
me...samo ne odlazi od mene
jer trebas mi,neodlucna sam.

Pogresno

Silno sam te volela,
mada je ova ljubav na propast
unapred
osudjena.Ja sam tvoja
Lolita,velika razlika je u godinama
bila.Mada
ljubav za godine,ne zna
i ne broji,jer moje srce te voli
i
prikucano je samo za tebe.Pokusali
su mi krila slomiti,od tebe
odvojiti,
sta sve nisu cinili.Ali uzalud moje telo
je za tvojim
rukama...dodirom vapilo.
Moje srce je samo za tebe umiralo.
A ti
si voleo svaki moj pokret tela,
moje krupne i velike oci,moju
spontanost
i moj deciji smeh.Hteli su mi zbog tebe mnogi
kosti
polomiti,na sram stuba staviti.Jer taj
prljavi svet pun predrasuda
nista nije
hteo razumeti.Znam sve na pogresnom mestu
u pogresno
vreme smo se sreli.
Suze ne padaju,ja jos uvek spremam onu
nasu
postelju,i cekam te niz one drvene
skaline da mi dodjes.Jer briga me
sta drugi
misle,briga me za godine.Kazu za nas
drama i tragedija
se ljube.

Sivilo

Ljubav cu obojiti onim bojama
ne bojama trena,vec bojama
istetoviranim
svuda po mome telu.
Bojama srece,i radosti da me
podsecaju na
nasu pricu,koja
mi svaku poru,i damar prozimaju.
lJUBAV cu
obojiti duginim bojama,
bojom tvojih ociju,da bi se secala
na onu
dugu i pokajnicku nasu
poslednju noc.I tada je duvala Kosava
a ti
se me ljubio poezijom dodira,
slikarskom cetkicom najlepse palete
boja
stavljao,svilom me uvijao,ali
zasto si u papir moje srce zavio?
Ostavio
si nebo,i kisne kapi,i jedan
mrak na mojim usnama onda kada
si
odlazio.Govorio si da je i to boja
za slepe,ostavio si mi tom bojom
poruku
za izgubljene oci u mom praznom pogledu.
A znao si
da volim
svetlost i da ne volim crnu boju.

Detinjstvo

Uspravljam se sirim zenice,
i pitam se
hocu li dotaci onu misao
ozarenu
jednoga jutra,
gde putuje pogled oka moga.
Hocu li u tom pogledu
ponovo
videti svoju kucu seosku staru
koju sam davno ostavila kada
sam
u beli svet posla.
Hocu li sresti nekoga na kapiji
staroj,gde
nekada je bilo sve.
Ko zna sta cu zateci,ko zna
sta cu vise tamo
naci,strepim
dok idem sorom,zebnjom se pokrivam
i tiho dok idem
suza mi lice kvari.
U ocima mi se useljava praznina,
nema ostajem
kao preplasena ptica.
Jer stizem...i nailazim na jedno otplovljeno
detinjstvo,
koje cuteci nosim do svojih grobova.
I nadjoh se pod strasnim tamnim
podnebljem,
lezim pored grobiva i nadoilaze mi secanja.
Sada je
sve kasno...Sada ovde vise nikog nema.

Shvatam

Jauk i zlo koje buncaju
u nemiru jednog vremena.
Tama i
mrtvilo,jos jedno sivilo
upregnuto u gresnu misao.
Nada je ipak u
svemu tome
mrka i surova,oko nje samo
prah ugasli koji prepoznaje

zabludu zauzetu mirovanjem nemira.
Nemiri kao duhovi,stalno
prisutni
lebde kao senke zamagljene boje
olovno zelene.U ludilu
glava,kosmar
nastali samo se slikarskom cetkicom
moze opisati.Ne
mozes ga uhvatiti,
ne mozes ga shvatiti i razumeti jer
u njemu je
pomucen pogled uzaludni
pokusaj koji niko nece moci izdrzati.
I u
tom ponoru padas teskim maljem udaren.
Tu se sve rusi u nemiru tvoga
tela,sve je
trulo jer goris i kopas tunel umirujuci metez
nemira.

Ostavi me

Da li postoji neko mesto na ovome
svetu da mogu se sakriti od ljubavi
jer je se bojim.Bojim se da opet volim
bojim se njenih nemirnih krosanja,njenih
beskrajnih putovanja i odlazaka koji
su zigosani pecatom vremena.Da li
postoji zaklon moga srca,ja hocu
da volim,ali se bojim svih tih udaraca.
Bojim se svih onih nesreca koje sam
u crno zavila.Ja hocu da volim,samo
me nauci kako da glumac vise ne budem,
kako sa lica masku da skinem...da ponovo
sanjam dok svojim toplim rukama te grlim.
Kazu mi kisa je saprala svaki krvavi grob
mojih uspomena,kazu a lazu u meni je
jos uvek onaj nemir svih prohujalih godina.I sada
me pitas zasto bezim od tebe?Jer ja sam
samo jedna zvezda koja nebom krstari
a mislim da to tebi ne treba.Ostavi me u mislima
mojim,u mojoj tisini na nekoj margini vecnost
i zaboravi da smo se ikada sreli.

Ljubav

U srcu moje duse jedna LJUBAV
u toj ljubavi jedan raspaljen
bes,jedna jesen i jedan san.
U tom snu jedan plast tisine
MIRIS uspomena i pregrst reci
koje si reko.Reko si mi u toj
SOBI da sam tvoja lazna ljubav,
tvoja senka,reko si mi da sam tvoja
kazna,i tvoja mrznja ali dok si
prico nisi me pogledo.Pogled si
skrivao jer si sam sebe u tome
izrecenom lagao.Znao si da sam
tvoja ljubav najveca,znao si da
sam tvoja sreca...znao si ali na
daleki put si odlazio .Znao
si da MI jedno bez drugo ne mozemo,
ali da nam je zapisano da ovu ljubav
zakopamo.

Idi i ne okreci se...

Pokusaj samo po zlu da me pamtis,
ako ti nista lepo nisam donela,ako
sam te premalo volela,onda zaboravi sve
ono dobro u meni i nek ti ne ostanem
ni u uspomeni.Ne pamti ni onaj bat
mojih koraka,ni onaj crni od kose uvojak,
ne pamti ni onaj moj osmeh veseli...
ne pamti ali kada budes odlazio samo
se okreni.Jer zelim da ti kazem jos nesto
sta god o meni mislo,ja sam tvoj odsjaj
duse,ona tajna koja ce te ceo zivot
boleti,ali koju nikada nece preboleti.
Ljubices mozda druge,u svakoj ces traziti
mene,voleces i imaces druge zene ali
nijedna nece biti nalik na mene.Sada
slobodno idi,jer to je sada tvoja zelja
meni je vise dosta svega jer si ovog
trenutka iscupao srce koje je kucalo samo
za tebe.Idi,i ne okeci se.

Mirna luka

Stotinu dana sam se borila
u plamenu gorela,i na kraju
ostala
ziva.Svetionik mi je bio
put,dok sam buktala u svemiru
svojih
kosmara jedino mi je on
pokazao put svetlosti,put nadanja.
Na toj
pucinii sam se pridigla,probudila
skupila svoje snove u kriku koji me
je
do bola razneo,gde sam dotakla
dno dna zivota dok sam se u mulju
valjala.Sada
sam otrovnica koja se pari,
ptica koja odlazi na jug.I negde na
potopljenoj
kupoli ceka...ceka svoj brod spasa.Spasa svoje
duse.Neku mirnu luku.

Odlazim

Odlazim sada zauvek,nek
vetar zatvori vrata zamnom
ponecu svoj
kofer uspomena
jer ja sam ipak samo zena.Zena
koja voli i zeli da
bude voljena.
Korakom smelim sam iskoracila,
iz tvog zivota
zauvek otisla
u potrazi za nekim utocistem boljim.
Odlazim,i ne
pitaj me vise nista jer
molim Bogove i lazne careve da se
na
mene vise smiluju.Dosta mi je vise
hodanja po staklu,krvavih tabana
dosta
mi je ove nagrdjenosti srca
dosta mi je svega i ovog prezira
u
ocima.Treba mi ljubav,umorna sam
od arena i svih ovih bitaka.Treba mi
utociste
mira gde se ne skupljaju sva
ova nistavila.

Kada pomislim

Kada pomislim da u svetu
postoji neka veza izmedju
nas gusenje postaje grozno,
srce mi se steze i tada pisem
stihove koje opisuju nas.
Tada saznajem da si zaista nista
narocito u ovome mome zivotu
samo jos jedno
ime na mojim ispucalim usnama,
jos jedan trag na mome telu,
jos jedan moj posrnuli pad.Jos jedna
recka na mome zidu.Jer ja sam neotkriveni
rebus jednog tuznog lutanja,isprana nit
u svetu nadanja,sito koje vise ne bira
nego uzima lako rukom cutanja.

Nemir

U ovoj ljubavi sam robinja,ceznjo
ne treba mi odgovor na sva
ova
pitanja.Nekada sam bila zena
voljena,sada je ostao samo nemir
mojih
uspomena.Slobodno nek sve
u nepovrat ode,ostace uspomene
koje su
samo moje.Jesam mozda robinja
ali mi to niko ne moze uzeti,to je
moja
sloboda razmisljanja.Cak i ti gospodaru
mojih misli,moga
tela,mojih snova
sve mozes poneti,sve moje mozes
uzeti ali to je
nesto sto je u meni
to nikada neces imati.Mozes da imas
moje
telo,ali ne i strast,mozes da me ljubis
ali nikada neces osetiti
poljupca slast mozes
mi srce iscupati ali moju dusu neces imati.
Mozda
jesam tvoja robinja ali pored
mene nikada neces osetiti strast
ljubavnih
krila.

Nikada nisam

Na ponudjena pitanja nikada
nisam imala odgovor.Mozda zbog
toga
sto smo se sreli na nekom
putu izmedju da i ne.Na tom putu
izgubila
sam kljuc one uspomene,
onaj san mesecine.
Kada sam se
pretvorila u nevidljivu
cesticu,noseci svoju crnu maramu
moju
sudbinu,tuznu uplakanu.Negde rodjenjem
zapisanu.Sudbinom obelezenu.
Pretakala
sam tugu u proslos,svoje ruke
nudila neznancima,u ocima gasila
bezbroj
kandila jer tebe nikada nisam
zaboravila.I dan danas nosim tu crnu
maramu,znam
da je za moje srce kraj
povrtaka vise nema.I nije me zao jer
samo
jednom sam tako u zivotu volela.

Pahulja

Nemoj da pitas nikada vise,
zasto jesen na mene ne
mirise.Zasto
ona pahulja
bela zimus na moj obraz nije htela.
Zasto ovoga leta
ne mogu da disem,
i svakog proleca za tobom uzdisem.
Ne pitaj,jer i
sam odgovor znas.
Zena sam,ali posle tebe ostala je od
nje samo
rusevina,otpala fasada
bez imena.I sada me pitas kako
da
osvanem,naravno nikako
prvo mi ono srce izcupano iz grudi daj.
Kako
te nije sramota,pustila sam te
na dlan,svu srecu ovoga sveta pruzila
ljubav ti poklonila,a ti si se samo spakovao
bez pozdrava i tiho isetao iz
moga zivota.
Sta sada hoces da ti dam?
Prozor svih snova koje sam
zatvorila,
sakrivenu zelju orobila,opoganjeni smeh
ostavila.Odlazi,ja
vise nista ne
prastam,ime je moje osveta.

Priznajem

To sto sve ti mozes uciniti
to moze samo kukavica,koja
nema svoga
pravoga lica.Priznajem
da cu na tebe misliti,ali ti prekini
vise
mene sanjati.Zaboravi me,
ako se ne zelis boriti,jer zivot je
borba
a ne iluzija bolna.
Da, zelim da me tvoja usta ljube,
zelim
blizinu tvoga tela
zelim onu dusu koja nije imala
toliko
zlodela.Zelim...i pusti
me da zelim ono sto sam htela.
Ljubila sam
smrt i u krvi lezala,
medom omamljena u paukovim
snovima,i ti mi
sada pricas sta bi ja
htela.Od lepote nikada nista nisam
dobila,valjda
se grozote nikada nisam
bojala.Ja se nikada ne predajem,
i
preklinjem te u opisu ove veceri podigni
glavu videces jedan osmeh
veseli.

Skazaljke sata

Prolazi jos jedan smesan,ironican
tako obican dan.
Dan kao i
svaki drugi,samo se ponavlja.
Prosla sam ulicom
kojom smo nekada
hodali.
Cak je i ona obicna kao i nasi zivoti,
A ja sam bez
emocija,kao duh prestravljena.
Koga strah polako obuzima.
Ja koja
sam sazdana od snage uragana.
Strah me je osecaja jer led i vatra
teku
mojim venama.
Bleda sam,bela sam kao krecom umivena
bauljam
nasim ulicama usamljena
a tako je malo prostora u ovim krugovima.
Gusim
se,hocu vreme da pomerim,skazaljke sata
da zaustavim.Da sve vratim
unazad ...mozda
sam sve ovo sanjala,jos jedna moja halucinacija.
Uzarena
zarka lopta Sunca polako se probija,
Sneno se budim,oci otvaram i
gledam tudja
ruka pored mene.A tebe nema.

Senka

Sakama prekrivam glavu
jer bol ne prolazi.
Svuda oko mene je
bezmerje
odsutnosti.
I ponovo bol ne prolazi.
Zmurim,potpuno sama u sebi.
borim
se,gorim i lomim.
U zelji sam i dilemi
ko se to samnom poigrava.
Noc
se polako gasi,i ponovo
svice novi dan,ali u tom
novom danu je
ponovo
crna mrena neba u trenu
mutnoga sna.
Hocu da vratim
suncu,toplinu
izgubljenog sjaja,onu toplinu
ognjiosta .Onaj covek
koji
lezi na podu je samo senka
izgubljenog zivota.Privida.
I
ponovo svice dan,jos jedna
kisna kap pada na dlan,covek koji
lezi,ustaje...mora
jer volja za zivotom
ne sme da ga napusta.Ustaje,
krece,zaboravlja
uznemirene predele
tragova.

Ti i ja

U jednom nenadanom trenutku
stvorise mi se MISLI ,da podjem putem
sopstvenim.Putem
SRECE,koja se
rodi u plodu bozanskom.Da ne lutam
vise po ovom
vecnom mraku.Da prestanem
biti prolaznik nemi u vodenom skoku,hocu
SNOVE necu i ne zelim vise onaj pogled
polomljeni u suludom
oku.Hocu da sanjam
ono Miholjsko leto, TI I JA..Nesto sto se ne
zaboravlja,nesto
sto se samo osmehom
naslucuje,o tome zelim da pisem ja.
Ti i
ja,nekada ljubav najveca,sada smo
samo pesma tudjih zelja,ti i ja
prica,stranica
knjiga sada vec pozutela.